Irena Tiodorović - Kako je Nikola dobio brata

KNJIGA KOJA SE VOLI

Irena Tiodorovic, Kako je Nikola dobio brata, Komuna, Beograd, 1997.

Vec formom svoje prve knjige Irena Tiodorovic pokazala je da ima sluha za potrebe citalaca kojima je knjigu namenila - naime dece predskolskog i mladjeg skolskog uzrasta. Obracajuci im se, Irena Tiodorovic odabrala je poemu, knjizevnu vrstu koja se iz knjizevnosti za odrasle postepeno seli u knjizevnost za decu buduci da u deci nalazi gotovo idealnog recipijenta.

Stihovana forma ogovara decjoj potrebi za ritmicki uoblicenim iskazom koji posredovanu sliku sveta svojom gipkoscu i lakocom prevodi u igru. Sve sto se detetu saopstava stihom nadovezuje se na onaj fond tepanja i zaumnog govora kroz koji dete upoznaje jezik i time ga istovremeno ucvrscuje u status nekoga ko ima pravo na to da bude mazen i zabavljan.

Poema ima i jedan specifican dodatak. Ona spaja pesmu i pricu, nudeci zaplet koji podstice radoznalost i junake sa kojima citalac ili slusalac moze da se identifikuje i u koje moze da projektuje svoje zelje i snove. Ali dok prica za decu tog uzrasta, da bi bila shvacena kao celina, mora da bude kratka, poema je u stanju da produzi zadovoljstvo recepcije i da svojim uljuljkujucim ritmom vodi od slike do slike, neosetno razmicuci sposobnost recepcije.

Irena Tiodorovic htela je da deci isprica jednu pricu, pricu u kojoj ce prepoznati sebe i svoje probleme, a kako je toj prici bilo potrebno prostora, autorka knjige o Nikoli koji je dobio brata izabrala je poemu.

Podjednak sluh za potrebe deteta Irena Tiodorovic pokazuje i kad je rec o tematskom planu. Poema govori o jednom od presudnih iskustava detinjstva koje je, medjutim, u knjizevnosti za decu srazmerno znacaju koje ima u razvoju deteta relativno malo obradjivano. Dolazak na svet mladjeg brata ili sestre u poeziji je mahom predstavljen na humoristicki nacin, koji ide do karikature, dok se u prozi, u kojoj se ta tema cesce pojavljuje, uglavnom ogranicava na epizode. S obzirom na jaku ambivalentnost odnosa prema pretendentu na presto najvoljenijeg, razumljivo je sto se njegove relevantnije umetnicke obrade nalaze tek u knjigama o detinjstvu, dakle knjigama koje se ne obracaju samo deci kao svojim citaocima. Tek iz perspektive secanja, pojedini pisci kadri su da se suoce sa traumaticnom pojavom bica koje je oduzimalo tako mnogo a, barem isprva, pruzalo tako malo. Medju najboljim stranicama posvecenim toj temi nalaze se, na primer, delovi trilogije o detinjstvu Marsela Panjola, ali se te stranice uglavnom citaju kada i citalac svoja osecanja prepozna samo u secanju.

Irena Tiodorovic odlucila je da na problem reaguje dok klupko nerazmrsivih osecanja jos pritiska dusu a rana na mestu gde je odsecen jedan deo detinjstva zestoko boli. Knjiga Kako je Nikola dobio brata? namenjena je deci od pet do deset godina, dakle u dobu kada se mladja braca i sestre najcesce pojavljuju, a njen glavni junak ima sedam godina. Izabravsi njegovu vizuru i njegov glas kao nacin obracanja koji ce imati najvecu uverljivost, Irena Tiodorovic otisla se u umetnicki rizican poduhvat da o stvarima govori imenujuci ih i da svesno izbegava metaforu. U poemi Kako je Nikola dobio brata? ljubav se zove ljubavlju a raznim oblicima glagola voleti oznacava se ono osecanje o kome se tek kasnije govori na hiljade razlicitih, posrednih i zasencenih nacina. Nikola direktno, s otvorenoscu deteta, izrazava svoju ljubav prema mami, svoju potrebu za njenom ljubavlju i strepnju da ce mu ta ljubav biti oduzeta.

Irena Tiodorovic nepogresivo identifikuje one trenutke koje dete dozivljava kao provere ljubavi, istovremeno uspevajuci da odrzi delikatnu ravnotezu izmedju presne emocije i njenog humornog uoblicenja. Dominantan sizejni tok poeme odvija se kroz dramaturgiju kljucnih scena a svaka od njih je stanica na putu odrastanja i jedno od cvorista emotivnih odnosa u porodici.

Time smo pomenuli i sizejni okvir knjige, naime porodicu, i to ne onu svedenu na mamu i tatu, vec veliku, pravu porodicu, sa babama i dedama, tetkama i tecama, koja je za junaka poeme zapravo citav svet. Isprva izvor bezgranicne naklonosti, mazenja i neznosti, i porodica, medjutim, od najave dolaska na svet svog novog clana vec donekle menja lice a kada se nezeljeni konkurent najzad pojavi u kuci, Nikola mora da pocne da savladjuje cudnu emotivnu operaciju deljenja ljubavi, koja istovremeno ne znaci i smanjivanje njene velicine.

Iz vizure glavnog junaka dolazak na svet mladjeg brata uopste je ravan cudu, isprva zastrasujucem zatim pomalo smesnom a najzad - cudu kao i svakom drugom. A kao sto, zacudjen i u neverici, posmatra fizicku pojavnost tog cuda, glavni junak s podjednakim cudjenjem opipava i svoje emotivno bilo koje u pocetku tek tu i tamo ztreperi da bi se, s vremenom, ti treptaji pretvorili u prave damare ljubavi.

Odlucivsi se da jezikom deteta govori deci o onome sto ih muci, Irena Tiodorovic opredelila se za jednostavan, neposredan iskaz koji ne preza od izvesnih stereotipa. Strogo procenjivanje ne bi sve rime ove poeme ubrojalo u najoriginalnija resenja a pronasle bi se i greske u metrici, sto je ipak vise nego kompenzovano dobro vodjenom pricom i izuzetnim sarmom jedne ispovedi koju dozivljavamo kao autenticnu. Ono sto posebno pleni u delu Irene Tiodorovic je sposobnost autorke da na vedar i atraktivan ali i cvrsto fundiran nacin afirmise osnovne vrednosti i naznaci bitne repere ranog detinjstva - majcinsku ljubav, pripadnost porodici, prelazak iz uloge zasticenog u ulogu zastitnika. U vremenu u kome je sve relativizovano, govoriti o bitnom i osnovnom nije ni malo lako. Stilizacija Irene Tiodorovic ne bavi se stoga previse samom sobom a njen humor nije nadmetanje u dovitljivosti vec efikasan instrument komunikacije, reflektor usmeren na neobicno i istovremeno blaga svetlost koja umeksava ostricu jedne realnosti u kojoj dete tek treba da pronadje svoje mesto.

Emotivna intervencija ove knjige i toplina kojom se pomaze u resavanju problema ciju tezinu poznaju samo oni koji su ga iskusili daje poemi Kako je Nikola dobio brata? karakter dela primenjene umetnosti, naime ostvarenje koje pored umetnicke ima i sasvim prakticnu "vanliterarnu" funkciju. Najveci broj dobrih knjiga za decu ima taj karakter na kome se zasniva njihova popularnost i njihovo delatno prisustvo u procesu odrastanja.

Po stepenu ostvarene komunikacije i prepoznavanja potreba deteta Irena Tiodorovic nadovezuje se na liniju koja vodi od Jove Jovanovica Zmaja a po dominantnoj poziciji emotivnog u strukturi njenog dela mogli bismo je uvrstiti u talas koji se u nekim zapadnoevropskim knjizevnostima za decu zove nova osecajnost.

No, svejedno da li stara ili nova, osecajnost je svakako ona presudna valenca koja delo Irene Tiodorovic povezuje sa citaocima a poemi Kako je Nikola dobio brata? osigurava mesto medju knjigama za decu koje deca zaista vole.
Spomenka KRAJCEVIC